[ official website ]
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
[izvor: Student, Beograd, Datum: novembar 2006.] Intervju Razgovor sa Nikolom Vranjkovićem Intervju sa grupom "Block Out" se već dugo vremena planira u redakciji časopisa "Student", i najzad, evo ga! Neki smatraju da je ovo najbolji bend koji Srbija ima u poslednje vreme, neki ga samo cene, a neki vole ali pod određenim okolnostima. U svakom slučaju malo njih je uspelo da napravi bend uz čije se pesme ostaje pod tako jakim utiskom, i čiji se tekstovi posle svakog objavljenog albuma mogu pretočiti u zbirku vrednu pažnje. Želela sam da se razgovor sa Nikolom Vranjkovićem, alfom i omegom benda, bazira na suštini njihovog muzičkog stvaralaštva i Nikolinom pisanju, a manje na aktuelnostima i, kako se to obično kaže, "planovima za budućnost". Ipak, u razgovoru su sasvim dovoljno dotaknute i te teme, a ovo je ispao jedan od najbolje zaokruženih intervjua koje sam uradila. Na tome, svakako, hvala i sagovorniku. "Volim "Block Out" ako zanemarimo njihov depresivni momenat". Molim te prokomentariši ovu konstataciju koju sam čula od nebrojeno mnogo ljudi kao napamet naučenu.... - To je stvar o kojoj, čini mi se, imam sve manje prava da pričam. Prošlo je dosta vremena, i svaki naš album je oslikao period od nekoliko godina. Ako pričamo o ljudima koji su mlađi od nas iz "Block Outa", iskreno ni ne znam na koji način oni sve to doživljavaju. Mogu da kažem da mi je drago što vidim da pobuđujemo emocije u njima, i još uvek, kad gledam sa bine, vidim dosta normalnog sveta u publici. To mi daje snage da još malo potrajemo. Nisam siguran da treba da se bavim proučavanjem toga što ljudi misle i kako će to da utiče na njih. Ni sâm ne znam da li je u pravu onih deset posto ljudi koji više vole naš depresivni momenat ili ovih devedeset koji ga ne vole. Čini mi se da taj depresivni momenat u nekim pesmama nije baš samo "momenat". Neki put je i sâma srž. Dosta ljudi mi je napisalo jako lepa pisma, bilo ih je koji su čak videli preglede svojih života kroz neke naše pesme. Tada sam shvatio da je tim pesmama produžen život i smatram da svaki autor, ukoliko uspe da za sobom ostavi dve ili tri pesme koje zaista mogu da žive deset, dvadeset ili pedeset godina, treba da bude zadovoljan. Ja sam sa te tačke gledišta zadovoljan i ne ulazim više u srž nečijeg razmišljanja. Pokušavam da dam ono što mogu najiskrenije i to je verovatno i jedini normalan recept za ovu muziku kojom se bavimo, jer ona nije ni preterano komercijalna, ni preterano laka za sviranje, ni preterano laka za uživanje, njoj mora da se posveti vreme. Šta se dešava sa aktuelnošcu tekstova posle određenog protoka vremena? Kako sada doživljavaš neke svoje pesme, na primer one nastale '95, '96. godine? - Mnogi tekstovi me podsećaju na to vreme. Čini mi se da, dok sam neke stvari pisao, nisam ni bio svestan trenutka u kojem živim, što i nije bilo tako loše, nego sam se više bavio stopostotnim izbacivanjem osećanja, pa makar ona bila preterano bolna, ali to me je, ustvari, održavalo u životu. Sve to mi se dešava isključivo kada čitam ili čujem neku od tih pesama, kažem, isključivo kada pročitam ili čujem, jer kada te pesme sviram ne mogu da se koncetrišem na to, već se koncetrišem da što bolje odsviram. Osim toga, što sam stariji sve više fokusiram nekoliko ljudi u publici koji mi prijaju da ih povremeno pogledam i vidim kako oni to proživljavaju. To je neka igra koja mi prija. Ukratko, mislim da tek sada otkrivamo gde smo mi to zapravo bili. Kao što ćemo, čini mi se, za deset, petnaest godina otkrivati gde smo sada, jer je ovo sada samo jedna drugačija vrsta splačine koju mi, prosti ljudi, opet ne razumemo. Da se vratim na tekstove. "Block Out" nije ni religija ni revolucija ni sekta, kako su nas neki par puta predstavljali, to je samo pokušaj da se na jedan prost način, ne preterano vulgaran, kažu neke nama bitne stvari. Zbog cega na nastupima ne svirate «Bunar Želja»? - To ima veze sa aranžmanom koji nikako da doteramo na probi. To su već problemi sa štimovima, dosta sam pesama napravio u tonalitetima koji Miti ne odgovaraju, a nisam na vreme o tome razmišljao. Lenji smo da napravimo nove tonalitete, a ja više nisam pobornik toga da maltretiram Mitu da izdahne zbog jedne pesme pa da posle ne može da otpeva drugih deset koje peva odlično. Slična situacija je bila sa "Veži me" koju nismo svirali jako dugo, sad je redovno sviramo jer smo uspeli da je ukomponujemo uživo kako treba. Sada, kada smo stariji, ponovo su nam neke osnovne stvari najvažnije, a to su, recimo, glas i tekst, i ako je neka pesma hit ali loše zvuči kada je izvodimo, nećemo je svirati. "Godinu sirotinjske zabave" takođe nismo svirali deset godina, sada je sviramo redovno. Nama je poprilično važno da sve dođe na svoje mesto i bude kako treba jer ne sviramo baš često. Kako napreduje rad na DVD izdanju vašeg koncerta iz Doma omladine iz decembra prošle godine? - Još uvek se nadam da dvd može da izađe do Nove godine. Međutim, s obzirom na to da osim koncertnog snimka iz Doma omladine na njemu treba da se pojave i svi naši spotovi koji su do sada urađeni, čak i neka "Block Out" igrica koju je Mita u međuvremenu napravio, nemam ništa protiv da to izađe i u martu iduće godine, na primer, ili ne znam već kada. Očigledno je da će to biti veliki presek naše karijere, tako da ne bismo žurili s tim. Kada se završi miksanje koncerta i montaža, mislim da ćemo sebi ostaviti neko vreme za gledanje tog koncerta i da ćemo da ispravljamo poneke sitnice. Neće to biti album koji će se prodati u sto hiljada primeraka, to je dvd za jedan, reklo bi se, uži krug ljudi, tako da mislim da ti ljudi treba da dobiju nešto što će stvarno da im znači i što, u krajnjoj liniji, treba da plate. Navikli smo publiku da nas čeka, znaju da kasnimo i da pomeramo termine izlaska albuma i koncerata tako da mislim da ni ovo neće biti problem. Već dobijam mejlove nekih besnih fanova, ali polako, sve će to doći na svoje. Koliko se kroz Mitine crteže i spotove mogu da vide i dočaraju poruke koje je pisac, to jest ti, hteo da kaže? - Jedno vreme sam razmišljao o tome da je on pola stvari super uspeo da uradi, a pola stvari potpuno promašio. Posle toga sam živeo u ubeđenju da on ništa od toga nije pogodio. Onda sam ponovo neke naše stvari gledao pa sam bio oduševljen kako je neke stvari pogodio, na primer spot za pesmu "Soba", koja je naša obrada EKV-a, posle gledanja tog spota sam Miti čestitao jer takvu količinu emocija nisam video ni u jednom domaćem spotu. Mita je "Block Out" pa tek onda mi koji se ceo život krijemo iza njegovih leđa na bini i iza njegovog glasa na albumima. Meni to nije teško da priznam. Jednostavno, sve što traje neki vremenski period se menja i uobličava, i ako si dovoljno pametan da to gajiš na pravi način, to će uspeti da opstane. Tako i mi postojimo vec zaista dugo i ovo nam sve sada zapravo predstavlja jednu rekreaciju i zadovoljstvo. Mi smo i naše probe doveli dotle, bude nam jako prijatno, više nemamo tenziju i već nekoliko godina odlazimo strašno zadovoljni sa naših proba, o koncertima da ne govorim. Sve to zajedno onda prilično ima smisla. S druge strane, doći do tog stadijuma nije lako. Znači da je sada na moje pitanje direktan odgovor "da". Mita je, dakle, ipak uspeo da dočara ono što si ti hteo da kažeš. - Da, sad mogu da kažem - da. I ako nije, uspeo je sve da nas ubedi u to. (smeh) Koliko ti je, i na koji način, u životu pomoglo da pisanjem «izbaciš» ono što osećaš iznutra? Da li je pisanje ponekad pomagalo da doživiš katarzu? Verovatno da jeste, naročito u periodima koji su bili jako teški. U nekoliko pesama postojao je zaista surovi izliv emocija, više ni ne znam da li ću u životu moći da napišem jednu takvu. Nisam siguran da bih se menjao sa nekim da mi se opet desi nešto tako strašno da bih dobio inspiraciju za pesmu kao što je, recimo, "Rođendanska" ili "Majdan". To su pesme vezane za članove moje familije i stvari koje su se meni i njima dešavale. Čak dok sam radio pesmu "Majdan", koja je veoma polako nastajala, nisam bio svestan nekih dešavanja, bio sam nespreman za loše stvari koje su se desile, kao što za to čovek obicno i nije spreman. Kasnije je ta pesma počela da živi jedan potpuno drugačiji život, pretvorila se u neku vrstu ljubavne pesme. Posle nje sam shvatio da se zaista može stvoriti ljubavna pesma koja ne podrazumeva samo ljubav prema ženi. U "Majdanu" sam pisao o odnosu sa svojim bratom i celom situacijom koja nam se tada dešavala, nikada nismo pričali o tome, niti ima potrebe, ali ta pesma živi na jedan potpuno drugačiji način, i kada je sviramo volim da posmatram ljude u publici, i njihovu zahvalnost što ta pesma postoji. Postaje mi svaki put sve draža, i ima neku magiju koju prosto ne mogu opisati. Što se tiče "Rođendanske", nju smo prestali da sviramo jer nekoliko puta nisam mogao da podnesem da je odsviram do kraja. Potpuno se drugačije ta energija slila na jednu suprotnu stranu, i ne znam da li ćemo da je ponovo izvodimo. Ona me previše podseća na neke situacije kojih nije dobro da se setim dok sviram. Volim da se setim pesme "Zečevi beli" koja me uvek podseti na dan kada je nastala. Bio je novembar, čini mi se, i uspeo sam u njoj da opišem i svoj plac, i kapiju i put od moje kuće do Dunava, i ljude iz sela Krčedin koji su se zaglavili traktorom, i kad god se setim svega toga, prisetim se i noći kada sam se probudio u tri ujutru i bunovan počeo da pišem tu pesmu. Ista stvar se desila i kada sam pisao "Težak slučaj pakla". Zaspao sam, nešto odsanjao, ne znam ni sam šta mi se događalo, ustao sam i napisao celu stvar. S tim što su "Zečevi beli" jedna vazdušasta, bezbrižna, meni jako lepa pesma, dok je "Težak slučaj pakla" nešto sasvim drugo. Radi se o tome da posle priče jednog mog prijatelja o tome šta se sve tada dešavalo na RTS-u, nisam baš bio normalan nekih, pet, šest narednih dana. Napisao sam tu pesmu, dao mu je da pročita, i moram priznati da je i njemu bilo lakše posle toga. Da li ste ikada imali iskustvo sa nekim fanatičnim obožavateljem, ili, uopšte, neko neprijatno iskustvo sa fanom? Imamo povremeno takva iskustva. Ne bih javno govorio o tome, nešto više mogu da ti ispričam privatno. Poslednja dva iskustva koja smo imali Mita i ja uopšte nisu prijatna. Do kog momenta "Block Out" vidi svrhu svog postojanja? Šta stoji u suštini funkcionisanja benda, i do kad ima smisla stvarati i gurati dalje? - "Block Out" se pretvorio u dobar deo naših života. O tome nismo razmišljali kad smo kao klinci pravili bend. Mita i ja smo tokom 92. svirali u Engleskoj po nekim rupčagama, živeli po skvotovima. Od tog vremena pa do dan danas se, realno, stanje u Srbiji nije preterano promenilo što se tiče mesta na kojima se svira. Sve vreme nas to prati, i za to smo jedino mi krivi jer smo do sada mogli sto puta da prekinemo sa radom. Što u određenom smislu možda i ne bi bilo loše jer bi onda svi mi mogli da se oprobamo i u nekim drugim poslovima za koje sada nemamo vremena. Nezgodna stvar u Srbiji danas je što sa novim projektom koji si napravio, novim bendom, novim pesmama, treba da ideš da pregovaraš s ljudima koji su prilično nezainteresovani, ili su u startu uplašeni kako će sve to da prođe, ili su, jednostavno, po tom pitanju neobrazovani i ne mogu uopšte da shvate tvoju ideju, a tvoj minuli rad, znoj i krv koju si propišao za tolike godine rada ih apsolutno ne zanima. Cela prića oko medija i izdavaštva je ovde jako smešna, ljudi odustavju od pregovaranja jer ceo taj pritisak i nesklad u razumevanju jednostavno više ne mogu da izdrže. Svaki rok bend je jedna mala umetnička kolonija a oni koji to treba da objave ili medijski proprate više čak ni nerazumeju šta stoji u suštini nekog benda. Ako već govorimo o suštini i razumevanju, šta je suština benda "Block Out"? - Počeli smo kao bend koji svira kao svaki drugi, vremenom je to postala jedna mala institucija, nama veoma važna, prevashodno da bi se osećali normalno. Mi se privatno malo družimo a veoma smo dobri prijatelji. Kako vreme prolazi, možda nam sve ovo zapravo služi da bi se češće viđali.. Kada smo na probama ili idemo na putovanja zaista bi mogli da ponesemo šatore i ostanemo negde tri dana na kampovanju. Da li Nikola Vranjković sebe doživljava najviše kao pesnika, muzičara, tonsko-tehničkog realizatora, strastvenog pecaroša, ili kao nešto sasvim drugo? Šta si ti, u stvari, od svega toga najviše? - Sve je to vezano za jedan posao. Nisam siguran da bih mogao da budem pesnik da prethodno nisam učio da sviram gitaru, nisam siguran da bih uopšte pravio pesme, niti na pesničkim večerima mogao da recitujem svoju poeziju. Imao sam iskustva sa javnim recitovanjem nekoliko puta. Petar Janjatović je uspeo da me "odvuče" u neke gradove u kojima je pravio promociju svoje "Yu rock enciklopedije", pa sam na njima pročitao nekoliko svojih pesama. One, tako, čini mi se, drugačije zvuče, a i ljudima je lakše da ih razumeju. Muzičar jesam, a tonsko-tehničku realizaciju umem dobro da radim. Ili bar mislim da umem... možda je sve to zabluda (smeh). Jednostavno, dosta me ljudi zove da im radim zvuk na koncertima kao i da im snimam ploče, tako da, eto, još uvek mi je sve to zanimljivo. (Priča se ovde nastavlja o Dunavu i Nikoli kao pecarošu i zaljubljeniku u ovu reku. prim.R.V.) Iskreno, mnogo bih voleo da imam dovoljno para i omogućim sebi da ostatak života provedem na Dunavu. Dunav mnogo uzima, mnogo košta... Veliki deo svog života provodim na toj reci. Gledam da, ako imam makar sat vremena slobodno u toku dana, odmah odem na Dunav. To je jedna strašno velika navlaka i "droga". Počeo sam da ga doživljavam strašno intimno i plašim ga se više nego mnogi ljudi koji su mnogo duže na njemu. Uopšte, onog momenta kada se čovek sjedini s rekom, počinje mnogo drugačije i tačnije da posmatra stvari oko sebe. (Opet sam Nikoli ponovila pitanje i zamolila ga da mi odgovori u čemu se od ponuđenog najviše pronalazi.) Osećam se kao bilo koji čovek koji ima svoj posao. Volim posao koji radim, i na kom god mestu da sam i koliko god da volim ono što u tom trenutku radim, jedva čekam da se to završi i da pobegnem na Dunav. U opisivanju jedne od najpoznatijih pesama "Block Outa", SDSS, komentarisao si da je Srbija najkancerogenija zemlja na svetu... - Da, kao i najalkoholisanija. Ovde su ljudi nenormalno pijani. Od raka umire pedeset posto ljudi. A stalno se priča o nekim drugim problemima. Meni je tada, (u vreme kada je pesma napisana, sredinom devedesetih. prim R.V.) bio u glavi ceo taj slom jedne nacije. Rešio sam da na polu muslimansku muzičku temu na šargiji napravim pesmu o Srbinu. Hteo sam da spojim stvari koji su naizgled ne spojive a ustvari su, u to vreme, bile iste. Vodili su se ratovi, Srbi su pevali muslimansku muziku koju su u to vreme zvali "turbo folk". Meni je bilo fantastično kako neko ko može da sluša turski melos u isto vreme bude protiv te religije. S druge strane, muslimani su kod kuće slušali Cecu. Taj fenomen mi je bio fantastičan i želeo sam da im napravim jednu alternativnu hevi metal srpsko-muslimansku narodnu pesmu. Iskreno sam se nadao da se neko našao i uvređenim, mada bi mi trebala sigurno dva života da bih nekog ko mi je sjebao život uvredio dovoljno. U to vreme je u nekom priručniku ili knjizi, nisam siguran, posvećenoj vezi između rokenrola i satanizma bila pomenuta ova pesma zbog spornog refrena. Postoji mnogo pornofila i pedofila u Srbiji koji se kriju iza svojih političkih i ideoloških ubeženja, a kojima takve stvari smetaju. Mislim da stihovi od početka refrena "Ako me voliš, pomozi mi, pucaj u čelo", pa do "Ja dušu nemam, ili ne znam da je dam" daju zaista, jedan, naiskreniji opis, i njih samih i ljudi koje su oni uspeli da promene svojim medijima, lažnim obećanjima, ratovima koje su vodili, ili praznim razgovorima koje vode ili će voditi njihovi naslednici. Intervju radila Ružica Vrhovac |