[ official website ]
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
[izvor: Vranjske novine, Datum: 08.11.2001.] Asfalt u venama SAMO SE DECA SMEJU Svetu, u kome su zlovolja, pohlepa i osećaj moći superiorno truleli umove ljudi, pre svega kroz Dnevnik RTS-a, kao krunu besmisla svih mogućih besmisla, Nikola Vranjković je sa svojim pajtašima iz sastava Blockout objavio otvoreni rat piše: Nebojša Cvetković Wyatt Infuzijom kojom smo čitavu jednu deceniju bili prikačeni na TV i navučeni na “istinu” vladajućeg establišmenta kao narkomani na drogu, držani smo pod revnosnom kontrolom, doduše uz svakodnevno pojačavanje doze koja je iz dana u dan postajala nedovoljna. Međutim, bez obzira na stalne pobede u ratovima u kojima, gle čuda, nismo učestvovali, uspešno premašenih proizvodnih planova i uprkos ničim izazvanim sankcijama, enormnim stopama ekonomskog razvoja kojima nam je TV svakodnevno pumpala savest, u stvarnosti smo živeli život bez ikakve životne radosti. Sivilo, oskudica, strah i zabrinutost bili su jedini redovni obroci na, inače, siromašnoj porodičnoj trpezi. Idiličan televizijsko-virtualni svet srušio se kada su počeli da nas overdoziraju tom i takvom istinom. Što je mnogo, mnogo je. Kada nije uspelo lagano skidanje putem šerpi i lonaca, ostala je jedina moguća varijanta - skidanje sa droge na suvo (čitaj Bagerom). Guše se ljudi zbijeni u krtogu i čekaju da sunce sine da im snagu da da žive Sve im je brige nemi strah pokosio navijaju da život prode da sam spadne teg od tuge Samo se deca smeju jer još ne znaju da treba da porastu i da drugi izbor nemaju (“U krtogu”) Ocrtavajući više nego ubedljivu egzistencijalnu uznemirenost i nemoć pojedinca u okviru totalitarnog sistema, kojeg smo kao takvog živeli više od deset godina, sastav Blockout je kroz pesme svog autora Nikole Vranjkovića umnogome doprineo izoštravanju pogleda na ritam svakodnevnog (ne)života, kao i na perspektivu beskrupuloznog obezvređivanja i dehumanizovanja stvarnosti. Sumorno jednoumlje koje je ulivalo bezvoljnu apatičnost sa tačno preciziranim mestom za jedinke podređene sveopštoj manipulaciji, pojedince koji su isparavali i bledeli u svetu senki, gubeći sopstveno lice i postajući sopstveno naličje, bilo je krajnji domet takvog sistema vrednosti. Vertikalno gledano sve je srušeno i sjebano vesele fizionomije veruju i jedu pomije (“Vertikalno gledano”) Svetu, u kome su zlovolja, pohlepa i osećaj moći superiorno truleli umove ljudi, pre svega kroz Dnevnik RTS-a, kao krunu besmisla svih mogućih besmisla, Nikola Vranjković je sa svojim pajtašima iz sastava Blockout objavio otvoreni rat. Bili su na strani onih koji su se borili za svet u kojem se onaj ko pobeđuje samog sebe ceni više od onih koji pobeđuju druge vojnim, ekonomskim, biološkim ili bilo kakvim drugim ratovanjem. Širenje optimizma teče po planu žene su trudne biće svežih vojnika predivna slika (“Zvezdane staze”) Decenija svih naših nada izbledelih od čekanja je valjda bila dovoljna da čak i plavuše sa ovih prostora shvate da više ne žele da rađaju sinove koji bi izginuli u nekom budućem ratu, a iskreno se nadam da su pored njih i svi ostali ukapirali da se ljubav prema otadžbini ne pokazuje na samo onaj izopačeni način kada se u ime njenih navodnih interesa ubija, pali, pljačka, siluje i razara. Žedni krvi mladi divovi u uniformi i okovan u gvozđe izlazi moj drug ćutim mislim teško vreme male plate ljuti su na sebe same pa sve biju bez koncepcije ma nek rade svoje živ da ostanem ja samo ima dana proći će i vreme mladih partizana (“Zorka”) Pesme sastava Blockout su iz korpusa onih komada koji se bave bedom u tranziciji i stanjem iste, o kome nam niko ništa ne govori, koje se čak podrazumeva i na koje mi treba da pristanemo i prosto da platimo cenu koju nam je neko dugi odredio. A taj koji je određivao nije nam rekao da će to biti nedostojno ljudskog življenja. I prosto u tu zamku političke promene zapravo je ugrađena jedna strašna prevara a to je da se podrazumeva da mi treba da pristanemo da radimo a da od toga ne hranimo svoju decu. A sve to ne bi bilo toliko strašno da nas pri tom ne nagovaraju da budemo radosni i srećni zbog toga. Međutim, beda kao siromaštvo ne podrazumeva samo nedostatak para ili materijalnih sredstava već je to moralni akt, potpuno rasulo, nedostatak vertikale, jedno stanje za koje nam govore da ćemo ga prevazići samo po pitanju para ali nam niko ne govori koja je moralna cena koju ćemo platiti zbog toga. Svi mi ovde nekog čekamo da nam kaže koga čekamo pa možda taj i pogodi (“Najduži je poslednji sat”) |