[ official website ]
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
|
[izvor: bARS, Datum: 06.2000.] Nikola Vranjković, intervju: DOŠAO JE MOMENAT ZA BUĐENJE Bilo ih je koji su se pitali - ko je izvjesni dugokosi, bradati subjekt, kao izašao iz ruskih filmova, ugodno zavaljen u pletene stolice preko puta teniskih terena. NIKOLA VRANJKOVIĆ, duša najkvalitetnije beogradske rock grupe "Block Out", pjesnik, pisac (Član Udruženja književnika "Ars Antibari" iz Bara), kompozitor, snimatelj, muzički producent, gitarista sa najfinijom rukom u Srbiji (citat kolege sa beogradske televizije), strastveni pecaroš ne voli puno da priča, ni da izaziva pažnju... Mrzovoljan je i namrgođen. Oduvijek je takav. Posebno ko ga i koga ne zna. Naši razgovori za medije su se uglavnom odvijali spontano. Poznajemo se prilično dobro već godinama i zaista nikada nije bilo potrebe za pripremanim pitanjima - jednostavno bi uključili walkman i počeli priču... Znali su sati i sati trake da isteknu, a da ništa od toga ne bude upotrebljivo za javnost. Jer, kako bi štampali raspravu o opusu Lačnog Franza, o tome da li "samo budala čeka pet sati na gorivo, samo da bi se odvezao na pecanje", o tome da li treba kupovati stare "Politikine zabavnike" na buvljaku, da li je bolje staviti ili ne staviti lovor, o politici i o djevojkama, naravno... Ništa bolje nije bilo ni ovoga puta, uz beskrajne sesije poluhladnog piva i ribe u "Andrijani". Bio je jun i plaža ispred "bunkera" je bila puna ježeva... - Primetio sam da se voze bolja kola, da ima mnogo više simpatičnih, otvorenijih ljudi, koje si ranije morao da juriš i, sve u svemu, osećam se znatno prijatnije nego pre kada sam dolazio. Biće da je to zbog toga čto sada imam puno poznanika ovde. S obzirom da je neposredan povod tvog dolaska Podgorička gitarijada, reci mi tvoje utiske o toj drugačijoj, urbanijoj Crnoj Gori, kakvom se predstavila te noći. - Iskreno, ja sam spavao bukvalno do pred nastup. Najviše sam se zaprepastio što je nas, "Block Out", sačekala naša publika, jer nisam imao pojma da postoji, mislio sam da u Crnoj Gori niko ne zna za nas... Eto, čak i ti naši "neizbježni dijalozi" koje smo radili za "Grafite" - ja sam ih smatrao prijateljski, za neki uži krug ljudi, a ispostavilo se potpuno suprotno. Ovde ljudi znaju naše pesme i mi sada u Podgorici moramo da sviramo kompletan repertoar kao i u Beogradu, Nišu... Napokon su te barijere prevaziđene. Mi se ovde baš lepo osećamo. Znaš kako je, kad u Beogradu kažeš da ideš da sviraš u Podgoricu - isto kao da si rekao da ideš u Banja Luku, Zagreb... "Nemoj tamo, ko zna šta se tamo dešava". Ja njima kažem - "Ljudi, jel' vi vidite šta se ovde dešava?" Ti ne misliš da postoji barijera i blokada između dva oka u glavi??? - Ne mogu o tome da razmišljam. Ja to ovde nisam osetio ni u jednom trenutku, a i na marke sam se lako privikao. Jedva čekam da odem i u Hrvatsku i u Bosnu i nadam se da će Crna Gora ostati u Jugoslaviji, jer mi je to, jebi ga, nekako logično, ali ne da ostane po principima po kojima nas melju jedni ili drugi političari, već po jednom normalnom, ljudskom principu. Koliko se muzička scena u Srbiji rasturila od našeg posljednjeg razgovora, od prije godinu i po dana? - Nije se muzička scena rasturila. Rasturila se samo marketinško-medijska scena, ako je uopšte i postojala. Situacija za muzičare je u Srbiji mnogo lošija sada. Toliko grupa ima dobre albume da je to prosto neverovatno, ali isto toliko je za Beograd neverovatno koliko se malo svira. Jednostavno, ne može da se zatvori finansijska konstrukcija, grupe ne rade samostalno koncerte, a i to što se svira pokriveno je sponzorima. Izdavačke kuće koje su postojale - postoje i danas, životare, misle da pomažu nekome, ako mu štampaju običnu kasetu, ali ih takvih pristupom zakopaju za ceo život. Sve je to sa muzikom prilično tužno i tužno je što se sve prodaje putem pirata. Ali, opet da nije tih pirata ne bi se ništa prodavalo. Naši dragi izdavači danas pljuju na pirate, zaboravivši pritom da su do pre godinu oni bili pirati, pa se legalizovali kad su putem piraterije skupili pare. Prilično pijačno se pregovara, da ne pričam o "SOKOJ-u" i o svim tim varijantama. Za pesmu koja je zvanično bila hit godine dobio sam 200 dinara, naravno uplaćenih na račun, da ne možeš da ih podigneš. Kada bih razmišljao o novcu vezanom za muziku na ovaj način, sada ne bismo sedeli u "Andrijani", već bi ti morao da me vežeš da ne skačem sa Rumije na glavu. Radim kao snimatelj, kao producent, kao plaćeni muzičar i od svog rada živim. Radim od 6 do 16 sati dnevno. Niko od nas nije registrovan ni kao muzičar, ni kao snimatelj, ništa... Status muzičara, kao ljudi koji rade, nije regulisan. I realno, meni je moj status krupnija stvar od statusa države. Baš me briga za status države. Ionako ga već deset godina nema. Misliš da neko može živjeti čisto od rocka? - Osim Van Gogha i eventualno Sunshine-a niko. Van Gogh je jedina prava firma i svaka Đuletu čast što se tiče organizacije. To je jedini zapadni sistem rada. Oni jedini umeju da urade posao od početka do kraja, a kraj je onda kad odradiš poslednji koncert na turneji. Akter si buđenja "Brzih bendova Srbije" početkom devedesetih. Mnogo godina ranije svirao si sa Satanom Panonskim, prije toga u Rusiji. U svim ovim omladinskim radnim akcijama učestvovao si u stvaranju jedne nove drugačije, urbane scene. Što treba uraditi da se etablira rock kao način izražavanja, postupanja, življenja, smicanja para... u Crnoj Gori? - Pokušavao sam momcima odavde, iz Bad Tastea, da objasnim da nema ništa od čekanja da nešto padne s neba i da bi oni morali da jure nekoga iz Opštine ili iz Vlade, ne znam već koga, da im pomogne finansijski i da odu u Beograd i snime materijal. Ovde zaista nema uslova da se napravi snimak kakav tim i takvim rock bendovima treba. Treba i da se aktivira jedna izdavačka kuća, koja će svim tim crnogorskim bendovima pomoći, pa da se digne nivo u muzičkom, u rock smislu... Došao je definitivni momenat za buđenje. Novinari treba da guraju bukvalno sve što nosi gitaru oko vrata, a nije dosadilo Bogu i narodu i da onda, posle nekih godinu dana, krene taj odabir i da na kraju ostanu samo pravi. Treba početi kvantitetom, jer nisam siguran da trenutno ima toliko kvaliteta. Taj rock kvalitet što je Crna Gora imala do sada se, na vašu žalost, potvrdio tek u Beogradu. A mislim da bi i Rambo i Dragoljub (Đuričić - prim. ur.) mogli malo više da mrdnu dupe i pomognu ovim ljudima ovde. Mislim da Crnogorci u Beogradu i Crnogorci u Crnoj Gori ne pomažu jedni drugima onoliko koliko bi trebali. Mislim da je situacija slična onoj iz Beograda od pre deset godina. Na prošlim albumima bio si pisac svih stihova i muzike, radio si aranžmane, a ipak si ostao čovjek iz sjenke. Smeta li ti ta uloga, obzirom da si "Block Out", u stvari ti? - Ne smeta to mom egu, ne smeta mi što je Mita u medijima šef benda. To sam ja sve ove godine uspešno izbegavao. Mnogo mi je lakše kad te birokratske stvari odradi šef benda, a ja izađem na scenu i radim ono u čemu uživam. Sviram svoje pesme. Posljednja dva albuma mogao si slobodno da potpišeš kao solo projekte. Hoće li biti napokon tog tvog ličnog projekta, sa akustičnom gitarom? - Hoće biti sigurno, ali ne znam ni kad, ni kako. Ja sam već pola svog i pola "Block Out" albuma završio. Ne znam da li nekome drugome treba taj solo album, ali meni treba. Treba mi nešto kao što je "Nebraska" Springsteenu. Naš posljednji susret bio je u septembru prošle godine, kada je u bašti SKCa sniman koncert "Block Outa" za dupli CD. Stalo se s tim projektom? - Gotov je album, ali sad postoje drugi problemi. Svirali smo tri sata i želimo da to publikujemo u celini. Izdavačka kuća je to pomerila za jesen, jer se ništa o budućnosti u Srbiji ne zna, isto kao što se ni ovde ne zna ništa, a mi gore mislimo da se zna. Ne bih želeo da mi neko bombardovanje opet sjebe album, kao što se desilo sa prošlim. Ne mislim da će biti bombardovanja, ali može biti ekonomskog bombardovanja, koje bi onemogućilo gimnazijalcima, studentima, mladim ljudima, koji su naša publika, da kupe disk ili kasetu. Kakva je svrha stvaranja, ako nikome to ne možeš da pokažeš? Stvaranje i rad "Block Outa" je uticalo na neke mlade ljude da se pokrenu i iskažu u drugim granama umjetnosti. Mala Jelena Penčić je čak uradila album crteža na tvoje stihove. Kome je "Block Out" uopšte potreban? Šta ti misliš? - Mislim da, uz nas, mladi ljudi neke stvari brže razrešuju u glavi. Mislim da im pomažemo da se ne zeznu kao što smo mi. Shodno toj priči, kritičari i analitičari ti zamjeraju na depresivnosti, nihilizmu i apsolutnom mračnjaštvu u tekstovima... Skoro je bila jedna emisija na RTS o suicidu i o mladim ljudima, umetnicima kojima je potrebna pomoć i u tom sklopu sam pomenut i ja, odnosno moje pesme. Ja sam rekao da bih vrlo rado pošao kod psihijatra na kontrolu, ali da se pošalju i neki drugi ljudi na tu istu kontrolu. Samo je veliki problem što tom nekom ne bi smeli da objave rezultate. Sve ovo od 1991. do danas nije donelo ništa veselo da se napiše, odnosno, donelo je veselost samo u vidu posprdavanja. Mizantropskog posprdavanja. Čini se da je ovde sloboda vrlo bliska Alan Fordu, koji je, u vreme kada smo ga čitali, bio smešan i simpatičan. Tada je ta alanfordovska beda bila simpatična. Danas više nije. Danas je apsurdno smešna. U matičnom si gradu tvog udruženja književnika - gdje si stao na književnom planu. Bila je u planu samostalna zbirka pjesama, a na obzorju se nazirao i roman? - Malo je stalo, ali mi to ne smeta, jer može da se objavi lako. Razmišljam - kad se baviš poezijom ili prozom, kad završiš - završio si i ideš kod lektora i recenzenta da se svađaš s njima, no, ipak si završio. A kad praviš muziku - sa svojim demo snimcima, ti si tek počeo, ideš u studio i tako to... Tek počinje. A još kad u muziku trpaš poeziju, kao što se ja trudim da radim - to je mnogo teško. Sem toga, moj posao sa mladim grupama je takav da svu svoju energiju istrošim da nemam vremena da se zatvorim i radim na sebi. Zbog toga se nadam da do jeseni neću ulaziti u studio, jer sam umoran kao konj i želim sebe da počastim slobodom. Prošli put, kad smo pričali za "Grafite", skupljao si, kao 28-ogodišnjak, sličice fudbalera sa Svjetskog prvenstva. Sad su sličice opet aktuelne. I Evropsko fudbalsko prvenstvo. Koliko si kao čovjek zadovoljan što si uspio da sačuvaš dijete u sebi? - Realno, to više smeta mojim roditeljima, nego meni. A to opisivanje nas koji skupljamo sličice kao malih degenerika, ne dolazi više apsolutno u obzir. Pametnije je skupljati sličice nego biti na porno-sajtu 20 sati dnevno. Sem toga, znam toliko ljudi starijih od mene koji skupljaju sličice. Tokom čitavog bombardovanja ti i ja smo bili u kontaktu - govorio si da se svijest ljudi na ulici, u Beogradu mijenja zbog svega u okruženju. Stojiš li i sada kod tih riječi, godinu dana kasnije? - Mislim da je većina ljudi shvatila da ne treba više gledati ni Ameriku ni Srbiju, već u svoju porodicu. Eto, to se promenilo. Doduše, neki su skrenuli pošto su ovi na Dnevniku uspeli da ih ubede, ali je, mislim, većina uspela da ukapira da ne treba verovati ni stranim uštogljenim pederčićima - političarima, ni našim bednim grubijanima, da su sve to seratori i da treba da gledaju od čega će živeti, da pošalju decu napolje, da ih tamo zaposle čim izuče neke škole. Shvatili su normalni ljudi da ovde o njima niko ne brine, ni ovaj što ih bombarduje "za njihovo dobro", ni ovaj što im šalje dete u vojsku, sa pristojnom verovatnoćom da će da zakači bar jedan rat i da je to "za dobro države". Znaš, nisam ja baš taj koji treba da priča o ljudima u Beogradu, jer koristim svaku priliku da pobegnem odatle u Krčedin, na pecanje. Mnoge stvari su, ovde u Crnoj Gori, slične kao u Srbiji. Ovde jedan vozi ispred nas, na crveno 150 - 200 km/h i niko ga ne opominje, a mene i prijatelja zaustavlja milicioner (kulturno, da ne grešim dušu) i proverava legitimacije bukvalno pola sata. Gleda da li sam u šorcu ili kupaćim gaćama krenuo da ubijem nekoga. Takve stvari su identične kao u Srbiji, iako puno ljudi misle da je ovde mnogo drugačije. Nije. Ništa se nije promenilo u tom smislu i bojim se da neće još skoro. To je nekako usađeno u našu DNK, i u mene i u tebe i u tog milicionera i političare i proći će još mnogo vode dok se to ne promeni. [to je to u pecanju {to ga ~ini tako velikim u tvojim o~ima? - Iskreno - ne znam, a mnogo sam o tome razmišljao. Upoznao sam ovde, u Baru, jednog divnog čoveka - čika Srećka. On je profesionalni ribar i gledajući njega, kao da gledam sebe za jedno 10-15 godina. Prvi dan kada sam s njim izašao na otvoreno more, to je meni bio nezaboravan događaj. Ne bih hteo da koristim neke glupave i ofucane fraze, ali, ako postoji sloboda - onda je to sloboda. Pravo da ti kažem, ja razumem vas - ovde je fino, toplo, more je, feribot ide za Italiju, brodovi, čamci - normalno je da se ne sekirate mnogo oko toga šta se dešava u Srbiji. Kao da ste drugi svet. Isto tako je i meni kad sam na Dunavu, u Krčedinu. Apsolutno me ne interesuje šta se dešava bilo gde. Željko Milović |