Silvertown Shine Festival, Srebrenica (BIH), 07.06.2008..
|
Block Out u Srebrenici:
Block Out vs. Jovan Memedović
Piše: Lazar Divjak (Zola)
Vreme: 07.06.2008.
Mesto: Srebrenica (BIH)
Gledam: put; a sa obe strane puta strma šumovita brda. Lepo, zeleno i umirujuce. Onda pocnem da spuštam pogled natrag ka putu, i u vidokrug pocnu da ulaze kuce. I shvatim da više štrce one koje su naseljene i koliko-toliko renovirane od onih koje su spaljene, uništene granatama ili samo izbušene raznokalibarskom municijom. Koliko god da gledam, ne vidim ni jednu kucu na kojoj nema tragova ratnih oštecenja. Onda odlucim da opet gledam šumu na strmoj padini, pa mislim: „Bogte, što je ovo lep kraj.“ Bio. Jeste. Ne znam.
Sve u svemu – nalazim se na mestu koje nije baš usput, gde god da covek krene. I razmišljam kako je lepo kao u raznoraznim zabitima po kojima je Jovan Memedovic snimao emisije. Ha, ništa nije slucajno: on te vodi negde duboko u srce Rusije, ili na neki skandinavski sever, ili gde vec, a mene je Block Out poveo u Srebrenicu. To je ono mracnjaštvo koje toliki ljudi prepoznaju u njima, a? Haha.
Silvertown Shine je ime festivala koje se vec više godina održava u Srebrenici. Festival pociva na donacijama i medunarodnoj griži savesti, na entuzijazmu solidnog broja ljudi koji ga organizuju ili na neki nacin pomažu, i na opštoj gladi mladeži iz ovog dela Bosne da im se nešto desi. Ove godine, pored cetiri lokalna benda, nastupili su još Zoster iz Mostara i kohedlajneri Block Out i Hladno pivo.
Stigli smo... zaboravio sam kad. ’Ajde da da kažemo oko 4 – pola 5. Istovarili ono opreme što smo imali, pada kiša, ništa ne znaš kako ce biti – pošto je koncert na otvorenom može da ispadne fijasko. Lagano krece tonska, kiša prestaje, totalno razvedravanje. Kažem ja, mracnjaštvo. Završi se posao, odvedu nas u bekstejdž u obližnju osnovnu školu, gde svaki bend ima svoju ucionicu, set sendvica i pica i dva momka koji su tu da se nadu i posle odvedu na kafu ili klopu, zavisno od želja. I svi nekako dragi, hoce da pomognu, svi nekako gledaju a velike im oci.
Malo kasnije, povedu nas oni na klopu. „300 – 400m odavde“. Ova distanca se kasnije, uz gundanje clanova ekspedicije sa slabijom kondicijom, vecim obimom stomaka i kracim fitiljem, pretvorila u oko 2,5km mahom uzbrdice. I usput prodeš manje/više ceo grad. I vidiš i lepo i ružno. I srušeno i nastanjeno. I pitaš se što je to tako moralo sve. I ko su sad ovi ljudi koji tu žive, i koji su „naši“ a koji „oni drugi“, i ko u kog Boga veruje, ako je ikad i verovao, i šta ce uopšte biti sa ovakvim mestom. I sa svim slicnim mestima. Na zgarištima nema nacionalnih simbola, na granatama nisu ugravirani ni 4 ocila, ni polumesec, ni šahovnica, a mrtvi obicno nisu nacionalno ostrašceni, cak iako su nekad bili.
Kažu domacini da je nekad ovde živelo preko 30.000 ljudi i da je nekad davno Srebrenica važila za jedan od najbogatijih gradova u Bosni. Sad je ostalo dobrano manje od 10.000, a i oni odlaze. Nije ni cudo. Nema nicega. Dve-tri radnje, nešto nalik na centar, srušene fabrike na ulazu u grad, generalno – ni posla, ni para.
Ali opet, kako hodaš izmedu tih kuca nailaziš na sve više i više razdragane omladine koja gluvari i ceka da pocnu svirke. Besplatan prevoz busevima bio je organizovan iz raznih coškova Bosne. Uopšte, vlada opštenarodno veselje. Tu je i gomila bajkera. Ura. Doduše, bajkeri nisu deo istog veselja, uocicemo kasnije.
Stignemo na kraju na klopu, na mesto gde se najblaže receno ne štedi. I normalno, svi ljubazni, sve hoce da ucine... Ostatak predveceri smo proveli što kontemplirajuci, što gledajuci fudbal.
Block Out je poceo da svira posle 11. Krenulo je sa Deponijom, a atmosfera – fantazija. Gomila sveta, mahom mlada publika, prilicno „motivisana“. Kiši ni traga. Krece Vertikalno gledano, ja sidem u masu da vidim kako odande izgleda i cujem kako zvuci (super, hvala na pitanju), ali mi se ucini da cujem neko pucanje. „Ma tripuješ se“. Valjda.
Jok. Stvarno nešto puca.
O cemu se radi: ranije pomenuti bajkeri imaju svoju manifestaciju, nevezanu za ovaj festival. I po recima organizatora, nisu bili zadovoljni jer im nije dozvoljen prilaz motorima u samo dvorište škole (gde se koncert dogada). Iz protesta, nekolicina je došla i pocela da turira (pucanje je dolazilo iz auspuha). Spektakl! Koje ludilo. Završi se pesma, i cuješ riku motora u pozadini. Ako je Vertikalno sa solidnog ali ipak nedovoljno glasnog razglasa uspevalo da parira turiranju, Trenje mu nije bilo ravno. Mita im je uputio pozdrav uz želju da im uskoro nestane benzina, ali mi se cini da su se na kraju jednostavno smorili i sami otišli. Naravno, do kraja koncerta vratili su se još jednom... Neko iz organizacije je cak spomenuo da su bajkeri druge nacionalnosti od trenutno vecinskog stanovništva u gradu, pa taj sukob ide i po toj liniji. Nemam pojma da li je to istina. Ne bi me cudilo da jeste, mnogo je ludih. Bilo kako bilo, sledi Majdan.
Kad smo kod organizacije, i ona je zatajila u jednom trenutku. Ni pola sata po pocetku svirke, dolazi neki lik do bine i vice Nikoli: „Imate još 20 minuta“. Dogovor je bio da Block Out svira sat i po. Šta vredi, covek uporno ponavlja svojih: „20 minuta“. Setlista se sad istumbava, prelazi se na Protiv sebe, pa na Blentostamin i SDSS/GSZ. E sad, tokom te poslednje kombinacije pojavljuje se drugi organizator, koji sad nešto drugo gestikulira. Ispostavlja se da je onaj prvi nešto pogrešno izracunao, pa se sad ovaj drugi izvinjava i kaže da mogu da sviraju još. Mašala. Jedino je bedak što su upravo odsvirali ono što je trebalo da bude kraj koncerta. Slegnutih ramena krecu da sviraju Neki moji drugovi, a posle Nedostupnih polja bio je difinitivni kraj. I mislim da je bezbedno da se kaže da je osim tih sitnih trzavica i zanimljivosti koncert bio super i da su ljudi koji su ga gledali uživali. I više od toga. Stvarno je bilo lepo na ovom putovanju.
Spakovali smo se i krenuli kuci, taman negde oko 1 i 15, dok je Hladno pivo pocinjalo. U kucu sam ušao ne pre pola 6. U Srebrenicu sam otišao sa pitanjima, a vratio se sa još manje jasnom slikom. Ako je Srbija velika tajna, šta je tek Bosna?
FOTO by Zola
|
|
